„Ti si potpuno neosvešćen. Za sve ove godine, na sebi nisi uradio ništa. Živiš bez smisla i svrhe, opijen materijalnim svetom. Nisi iskoračio iz svog uma i ega ni korak. – gledala je u Janga koji je sedeo na stolici naspram nje.
– A šta si ti uradila na sebi? – upitao ju je mirnim glasom, gledajući je direktno u oči.
– Šta sam ja uradila? Uradila sam mnogo. Napredovala sam duhovno. Osvestila mnoge stvari i prevazišla ono što mi ne čini dobro i ne koristi. Uviđam smisao i svrhu života u fizičkom svetu i trudim se da delujem u skladu sa tim. Kada budeš napredovao onoliko koliko sam i ja, onda možeš da mi postavljaš takva pitanja, razumeš?
– Mislim da nisi dovoljno uradila, niti napredovala koliko misliš. U zabludi si. Zapravo, na samom si početku. Postala si
svesna, to je istina, svesnija nego što si bila, ali nedovoljno. Imaš još mnogo da radiš na sebi. – nastavio je istim tonom.
– Pričaš tek da bi pričao, i to stvari koje nemaju veze sa istinom. Bolje se bavi sobom. – odbrusila mu je.
– Hoću, ali da bih ja počeo da se bavim sobom, prvo ti moraš početi to da činiš. Da se baviš sobom na pravi način, da li shvataš?
– Ne shvatam. – nije joj bilo jasno šta želi da joj kaže.
– Ključ je kod tebe, ne kod mene. – reče dok je ustajao i išao ka njoj, pružajući joj veliki svežanj ključeva. – Izvoli, uzmi. Ključ je kod tebe, ali je samo jedan pravi koji te vodi do sebe. Zapamti to. Nije tvoje da se baviš mojim radom i napretkom, niti da mene procenjuješ i ocenjuješ, već da se povežeš sama sa sobom, što još uvek nisi uradila. Napraviš jedan korak napred, a zatim dva nazad, zahvaljujući svom egu. Međutim, lakše ti je da analiziraš moj ego, nego da se pozabaviš svojim. To je ključ problema. Nikada nigde van sebe nećeš naći ništa što ne postoji u tebi. Ni dobro ni loše. Sve je u tebi, uvek. Sva svetlost i sav mrak isključivo su u tebi i nemaju veze ni sa kim spolja.“