– Ko si uopšte ti?
– Ja sam ti, a ti si ja.
– Kako je to moguće? Ja sam devojčica, a ti si dečak, nismo isti. I malo si stariji od mene. Koliko imaš godina?
– Šest.
– Ja imam pet. Ja nisam ti, a ti nisi ja.
– Grešiš. Meni su bića objasnila. Uzmi papir i napiši broj pet, a zatim ga okreni ka ogledalu. Koji broj vidiš?
– Vidim dvojku, ne vidim više peticu. Kako je to moguće?
– Moguće je. Vidiš dvojku, ali ona je i dalje odraz tvoje petice, samo je potpuno drugačija.
– Jako čudno, ali možda si u pravu. Možda si ti odraz mene, ali potpuno drugačiji. Ja sam vesela, a ti si mrgud.
– Rekao sam ti da me ne zoveš tako!
– Vidiš kako se lako ljutiš. Ako tako nastaviš, ubrzo ćeš ući u svet odraslih i nećeš više moći da razgovaraš sa mnom kroz ogledalo. Preplaviće te tamna strana.
– Kakva tamna strana, ne razumem o čemu pričaš?
– Ne razumeš, jer ti bića nisu otkrila tajnu. Možda i jesu kada si bio manji, ali si je već zaboravio.
– Praviš se pametna, iako nisi.
– Sve više ličiš na odrasle. I ključ ćeš izgubiti. On se nalazi u srcu i ti ces ga izgubiti.
– Ti si jedna uobrazena devojcica i nista vise. Sve vise uvidjam koliko ste vi devojcice dosadne.