Sela je na sedište pored prozora i odjednom čula glas, niotkuda, u sebi, koji je izgovarao samo jednu rečenicu: „Nisi više u 3D, sada si u 5D.”

To je nastavilo da se ponavlja neprekidno, narednih minuta, čineći je nervoznom usled nemogućnosti da ga utiša ili zaustavi. Bilo je poput prisilne neuroze koja ju je obuzela – jednoličan glas ponavljao je istu rečenicu, sa istim rasporedom reči. Kao da je u njoj postojalo još neko biće, izuzetno brbljivo i dosadno, koje je vodilo monolog, bez namere da ga prekine. Petnaestak minuta kasnije, dok se autobus nalazio na mostu, približavajući se poslednjoj stanici linije na kojoj je saobraćao, pogledala je u pravcu prozora pored sebe i u udubljenju, pored stakla, ugledala ključ. Bio je bez priveska i naslonjen na staklo. Delovalo je kao da je sa namerom ostavljen tu – namešten tako da ne padne na pod. Bilo je očigledno da nije ispao, niti da je izgubljen.

„Zašto sam ušla u ovaj autobus i sela baš ovde, pored ovog ključa? Moram ga uzeti i videti kakav je to ključ.” – pomislila je dok su putnici napuštali autobus koji se zaustavio na poslednjem stajalištu. Pružila je ruku, uzela ključ i stavila ga u džep. Udaljila se od autobusa nekoliko metara i sa nestrpljenjem ga izvadila, pažljivo se zagledavši u ono što je na njemu pisalo. U pravilnom krugu, koji je bio ugraviran na ključu, pisalo je: „U 5D”.