”Šta si ti mislila? Da ne postoji? To si mislila.” – sa moje desne strane, u visini desnog uva, čujem glas. Ne haluciniram, lepo sam ga čula.
”Molim?” – zbunjeno odgovaram.
”Kažem, mislila si da sve ovo ne postoji. Da je smrt kraj, a Bog prevara. Kao što vidiš, pogrešila si.” – staloženo mi odgovara glas za koji odjednom, u sekundi, postajem svesna da je Bog, pozitivna energija, naš izvor, u zavisnosti od toga kako ko voli da ga zove. Naziv nije ni važan, to je On. To saznanje mi se čini nesumnjivo jasnim odjednom, iznenada. ”Da li ti je jasno da si pogrešila? Mislila si da ne postoji?” – opet čujem glas.
”Nisam mislila da ne postoji. Verovala sam da postoji, samo nisam bila sigurna.” – odgovaram pomalo nesigurno.
”Zašto nisi bila sigurna?” – čujem sledeće pitanje.
”Pa nisam, jer nisam imala nikakav dokaz. Nikakvo valjano iskustvo.”
”Nisi imala dokaz ni iskustvo? Verovala si, ali nisi bila sigurna? Kakvi ste vi ljudi! Kako ste čudni! Vama je za sve potreban dokaz kao uslov za verovanje. Fizički, materijalni dokaz, dostupan vašim čulima. I kada mislite da verujete, vi zapravo to ne činite. Ne bezuslovno. Ne potpuno. Gajite iluziju da verujete. Na prvoj prepreci, odbacujete svoju veru jer, naravno, nemate nikakav dokaz. Ništa što možete videti, opipati, osetiti, vašim varljivim čulima. Tako i ti. Veruješ, ali nisi bila sigurna. Veruješ, do prve prepreke. Do prvog većeg bola. Do prve veće tuge. Nakon toga se pozdraviš sa svojom verom. Nisi nikada ni verovala. Da je drugačije, ne bi sada bila toliko iznenađena svojim iskustvom i ovim što vidiš i osećaš. To bi za tebe bilo nešto očekivano. Ali nije. Iskreno si iznenađena, jer nikada nisi iskreno verovala. Da li ti je jasno?”