„Ptice su me dovele do drveta da bih videla ove neverovatne oči. Ovo drvo ima oči!” – razmišljala je dok je uzbuđeno posmatrala neverovatan prizor. – „Svako drvo, cvet i trava, živi su i imaju dušu, iako to, često, zaboravljamo usled odsustva očiju koje nas mogu pogledati, ili ruku koje nas mogu zagrliti. Međutim, sada kad me ovo drvo zaista gleda, osećam se čudno i postiđeno. Podstiče u meni preispitivanje o ljudskom ophođenju prema njemu i celokupnom biljnom i životinjskom svetu na planeti. O eksploataciji i krčenju šuma, uništavanju, sečenju izdanaka Majke Zemlje, koji nam pružaju kiseonik i stvaraju uslove za nesmetan život. Čime im uzvraćamo njihovo nesebično darivanje? Čime zahvaljujemo našoj Majci Zemlji koja iznova prihvata generacije ljudi, nežno, u naručje svojih raširenih ruku, gde ih gaji, hrani i poji? Kako se odnosimo prema njenoj bezgraničnoj dobroti? Zagađujemo zemljište, vodu i vazduh koji dišemo, usled megalomanskih i šizofrenih ratova koje vodimo, industrije koju finansiramo, štetnih postrojenja i hemijskih supstanci. Ostajemo bez zdrave hrane, bez pijaće vode i zdravog, okrepljujućeg vazduha. Vodimo sebe i celo postojanje, zajedno sa planetom, u propast. Mi, mali, uobraženi, neosvešćeni ljudi. Da li nas se Bog stidi ili još uvek veruje u nas, nadajući se preobražaju naše svesti?“