„Dane i noći koji se smenjuju ne doživljavamo kao čuda, već kao nešto što se podrazumeva. Tokom života shvatimo da, iskreno i sa ushićenjem, zastanemo tek pred nekoliko njih,
uviđajući božansku iskru koja nam je uvek tu pred očima. Ta božanska iskra, kao da je umorna od našeg ignorisanja, ponekad odlučuje da se prikaže u jasnijem obliku. Jasnijem za naša ovozemaljska čula. Nekada postane toliko jasna da prkosi egu, razumu i svemu na čemu zasnivamo naš život, verovanja i delovanja. Svojim svetlom i nesumnjivošću postojanja, gura nas u ćošak vlastitog neznanja, kratkovidosti i iluzija, čineći da osećamo gubitak pameti pred nekim neobjašnjivim naletom ludila. Čini da se uplašimo za sebe, dok postajemo svedoci
potapanja svega u šta smo verovali i na čemu smo gradili svoj život. Ona sija, preuzimajući različite oblike i forme. Njen vrisak, kao budilnik za dušu, kao kraj za ego, dešava se postepeno, kroz niz događaja. Kroz niz života koje provodimo na ovoj planeti. Kada ćemo je i da li ćemo je čuti, ne bi trebalo da joj bude važno, jer ona, ta visoka svesnost, ima
sve vreme ovog univerzuma. Ipak, ljubav prema nama razlog je njene želje da to bude što pre. Verujući u nas, poput dobrog roditelja, upliće se u naše živote na način i u vreme kada proceni da je to potrebno i svrsishodno, ostavljajući nam na kraju odluku o putu kojim ćemo ići.“